Moguće je pobediti rak

Miloš Savićević

Moguće je pobediti rak

Dragi svi, ove redove sam napisao da bi steznali da niste jedini koji se susreću sa problemom kako živeti i preživeti bolest.

Sredinom 2011 godine doživeo sam šok, kada sam saznao da da sam oboleo od raka. Operativnim putem mi je uklonjen, i prognozirano mi je još deset meseci života.

Bila je to duga noć, kada se u mojim mislima dešavala bura panike, užasa, samosažaljenja, besa (zašto se meni to desilo a nikada nisam bio bolestan), osećaj nepravde. Sve u svemu užas!!!

Ta bura je trajala nekoliko sati, onda sam shvatio da to ne vodi ničemu, to samosažaljenje me neće odvesti nikuda. Morao sam nešto da uradim, pa neće ovo stanje vladati mojim životom već ću ja vladati njime i ovim stanjem. I odluka je pala, BORBA po svaku cenu.

Tog drugog bolničkog jutra sam prvi put, sam bez ičije pomoći seo u krevetu, što je bio izuzetan napor uz veliku bol koju sam osećao jer sam operisao kičmu. Ali taj doživljaj pobede nad bolom i nemoći mi je doneo dodatnu snagu i osećaj da mogu da se borim. Sutradan sam napravio svojih prvih postoperativnih trideset koraka, ah kakav je to osećaj uspeha bio! Taj napor mi je omogućio da izađem iz bolnice osam dana ranije nego što su lekari prognozirali. Put ka uspehu i pobedi je trasiran, on je pun krivina, uspona i padova a o trnju na putu da ne pričam. Ali svaki tunel na tom putu je imao svetlo na kraju i to me je vodilo dalje ka cilju, „POBEDA“.

Osvanuo je i taj divni sunčani majski dan, ja na štakama i otpusnom listom u rukama izlazim iz bolnice, o radosti! Nekako sam seo u auto, Ika je vozio, krenuli smo kući. U poluležećem položaju gledao sam drvored pored puta, drveće obasjano bojom proleća i suncem, bože kako to ranije nisam primetio. Odjednom sam rekao Iki, da skrene u prvu ulicu levo, pa opet prva levo, i pravo pred divnu baštu restorana Nišava. Nekako sam se smestio u stolicu, kada je došao konobar, naručio sam a šta ću drugo, viljamovku i kapućino. Popio sam rakiju, liznuo kapućino, platio račun i rekao Jeleni i Iki e sad mogu kući da se lečim. Na putu do kuće sam razmišljao o sebi i svom životu. Šta je u stvari moj život? Negde sam shvatio da je to trenutak u kojem živim, sad ovaj tren je život.

Kud sam se, kao i svi mi rodio da umrem, ja nikad nisam razmišljao o tome kao o nekoj izvesnosti, to je bio neki imaginarni pojam koji će se meni desiti u nekoj budućnosti. Moja budućnost sada nije bila sintagma u kojoj je život bio glavna reč sa vremenskim beskrajem događanja, ona je bila ograničena na vremenski period koji su mi lekari dali. Morao sam nešto da promenim u svom životu kako bi on dobio na kvalitetu, a to je značilo da moram da menjam i da se menjam. Moj život je bio veoma dinamičan, pun uzbuđenja i stresa, i to je negde najverovatnije i bio okidač moje bolesti. Često su mi samo veliki doživljaji bili cilj koji su od mene iziskivali puno napora po cenu velikog stresa, to je moralo da se promeni, morao sam da se okrenem sebi.

Kao pobornik komplentarnog načina života i lečenja, odlučio sam se za mešavinu klasične i alternativne medicine. U krajnjem slučaju klasična medicina mi je spasla život (operativni zahvat) ali ono što je od zla ostalo u meni trebalo je ubiti nečim, tu sam se odlučio za alternativu. Kud ništa o alternativnoj medicini nisam znao, shvatio sam da mi je u borbi za ozdravljenje neznanje najveći neprijatelj. Svi mi znamo da nam je priroda dala lek za svaku bolest, samo kada bi znali šta je to i kako to primeniti. Problem su mi stvarali svi meni bliski koji su u nameri da mi pomognu govorili da treba da pijem ovo ili ono, da radim ovo ili ono, i u toj kakofoniji saveta moje misli i mogućnost sopstvene odluke su počele da blede. Kako narod kaže „tuđa ruka svrab ne češe“ odluke su morale da budu moje, ipak ja svoje telo poznajem bolje od ikog drugog. Znači morao sa sam da donesem odluku kako ću se lečiti. Po meni je ovo ključni momenat kod svih obolelih, svako sam mora da donese odluku kako će se lečiti, to je trasiranje puta ka pobedi. Morate pokazati samoinicijativu, uzmite svoje zdravlje u svoje ruke i to je više od pola pobede.

I tako sam doneo odluku da ću se baviti svojim zdravljem a najviše uzrokom nastanka bolesti. Kud je činjenica da svi na svetu imamo tumorsku ćeliju u sebi, jer se svaki dan dešava nekoliko ziliona deoba ćelija i uvek je neka koja je mutirala, zašto sam ja onda oboleo a drugi nisu?! Šta je to što njih čuva a mene nije sačuvalo?! Samo imunitet! Imunitet je veoma kompleksna kategorija, nije to odeš u apoteku kupiš lek, popiješ i eto imunniteta na visokom nivou. Kada se razbolimo (neka je i prehlada u pitanju) prva stvar koju uradimo je da odemo u apoteku i kupimo suplement a da pri tome i ne znamo šta nam fali od suplemenata, ali neka valja se. Pri tome često unosimo ono što nam i nije potrebno. Kada sam razmišljao o tome u mislima sam se vratio na početke nastajanja nas kao animalne vrste na ovoj planeti i shvatio da nas priroda nije napravila za apoteku, već za prirodu.  Znači lek je u našoj prirodnoj okolini. Kada se bilo koja životinja razboli ona prvo što radi je da vrši nekakvu detoksikaciju, da izbaci štetne sastojke iz tela i onda svu suplementaciju završi iz svog prirodnog okruženja. Prosto gledano jedan metabolički proces koji reguliše imunitet. to sam i ja počeo da primenjujem na sebi, da utičem na svoj metabolički proces i tako pobedim bolest. Primenio sam detoksikaciju organizma i to sam tukao iz svog mogućeg oružja samo da izbacim otrove ili šta već iz tela. Potom sam se opredelio za nešto što po meni može da uništi na prirodan način tumorske ćelije, metabolička terapija vitaminom B17, terapija koju se vodi pod kontrolom lekara. Pored svih ostalih terapija koje sam koristio ona je donela najbolje rezultate. Normalno za vreme trajanja te terapije mora da se primeni ishrana bez ugljenih hidrata kako lekari odrede.

Početkom godine u jednom razgovoru sa dr. Brianom Potterom kada smo pričali o katastrofalnoj situaciji u Srbiji kada je kancer u pitanju, i kako je to teško kada ti lekar saopšti da si oboleo od raka. Rodila mi se ideja da se napravi udruženje „Vera život je čudo“ sa ciljem da pomognemo svima koji su u toj teškoj situaciji.

Nama u Veri nije namera da Vas lečimo, već da sa Vama podelimo sva naša znanja u nameri da lakše donesete odluku kako da se borite i kojim putem da krenete, jer, zapamtite neznanje je najveći neprijatelj na putu ka ozdravljenju. Kod nas se generisalo izuzetno puno iskustva koja želimo da podelimo sa Vama kako bi ste našli najbolji put ka izlečenju. Objasnićemo kako deluju terapije i kave su pozitivne i negativne strane svake terapije.

Objasnićemo Vam zašto smatramo da su četiri principa borbe ključni:

1. Detoksikacija misli (stres definitivno obara imuni sistem), citiraću mog prijatelja Bodu Ninkovića koji je to najbolje opisao rečima. Glava je direktor, telo je fabrika, loš direktor loša i fabrika. Kada spasavaš fabriku prvo menjaš direktora. I to je apsolutna suština svega.
2. Detoksikacija tela
3. Antiparazitski program, skoro svi onkološki pacijenti imaju neki parazitski problem
4. Zašto metabolička terapija daje rezultate.
5. Gde grešimo kada je ishrana u pitanju.

U Veri mi imamo vremena za Vas i vašu bolest.

Budite pobednici na putu ka ozdravljenju i kvalitetnom načinu života, stoga nam se javite da zajedno tražimo put ka vašem ozdravljenju.

Znajte ako mogu ja, ne vidim razlog što i Vi ne biste mogli. Ja nisam nikakav supermen. Znajte i bolest i lek je u nama samima!

Vera u sebe jer Život je Čudo